Srbija kao idealno mesto za život i rad fotografa

Slobodan fotograf je za mene najbolji izbor. Daje ti mogućnost da sam budeš režiser svoga posla i, zapravo,  života. Fotografija je život gde stičeš utisak da nikada ne radiš nego da prosto uživaš u tome

Stanko  Đalić, fotograf

Stanko Đalić je fotografijom počeo da se bavi u ranoj mladosti kao clan Foto kluba Beograd. Svoju profesionalnu karijeru je počeo 2008. godine, a nakon četiri godine otvara svoj fotografski studio i počinje da radi kao frilenser. Sarađuje sa mnogim firmama i medijima, a za Foto In magazin otkriva pozadinu fotoreporterskog posla i čari fotografskog života.

Šta Vas je privuklo da počnete da se bavite fotografijom ?

Kao klinac voleo sam stripove, dosta crtao i maštao da postanem strip crtač. Fotografija polako dolazi kao logičan sled i razočarenje činjenicom da nisam baš dobar crtač. Tada se javlja ideja da ako već ne mogu nacrtati dobar strip, mogu to uraditi u formi foto stripa. Od ideje do realizacije prošlo je dosta vremena. Prvi aparat sa filmom očeva Minolta skromnih mogućnosti. Posle toga dobijam  od prijatelja, ozbiljniji SLR aparat Zenit, poklon njegovog dede. Sećam se da sam prvi film koji je ubačen u njega upropastio i tada odustajem od analogne fotografije i prelazim na digitalnu koja je tek bila u povoju.

U Vašoj radnoj biografiji je istaknuto da ste bili član foto kluba Beograd. U kojoj meri učlanjenje u foto klubu ili foto udruženju može pomoći u razvoju karijere fotografa?

Foto klub je jako bitna stavka u razvoju mladog fotografa. Tu dolazite u kontakt sa drugim fotografima. Razmena iskustva i cirkulacija ideja je jako bitna, takođe i rivalitet. U foto klubu Beograd upoznajem neke od doajena jugoslovenske fotografije koji su uticali na moj razvoj.

 Sarađujete sa brojnim medijskim kućama u Srbiji. Koje su sve čari medijske fotografije ?

 Mediska fotografija ima svoje čari i dva lica. Verujem da većina fotoreportera ispriča onu lepšu i neku bajku ali hajde da čujete i onu drugu stranu prećutkivanu jer mislim da će vašim čitaocima biti zanimljiva. Pisani mediji uglavnom žive od senzacija, tragedia i crne hronike. Fotoreportere nazivaju prašinarima: U povratak sa terena tresemo prašinu ili skidamo blato. Drugi naziv je lešinari, možete da pretpostavite zašto.

Često ste izloženi opasnosti i vremenskim ekstremima. Oprema i garderoba koju nosite dosta podseća na vojnu zbog vremenskih prilika . Posao ide od jedne krajnosti do druge.
U studiu dnevnih novina Blic fotografišem prelepu glumicu za naslovnu stran tv dodatka. Urednik mi javlja da me čekaju vozač i novinar i da hitno krenemo na ibarsku magistralu gde je upravo poginulo petoro ljudi i tako od najlepšeg u ovom poslu do najgoreg za samo pola sata. Imao sam želju da fotografišem Kseniju Pajčin. Ona je tada bila jedna od najseksipilnijih devojka. Desila se tragedija, radakcija mi daje zadatak da fotografišem njenu sahranu. Nikada ne znate gde vas vodi sledeći poziv. Posao fotoreportera je veoma stresan, a možda jednini stresniji posao je rad u hitnoj pomoći . Desilo mi se jednom da sam na mesto tragedije stigao pre njih i bio sam  nagrađen za to snimanje.

Posao fotoreportera je dobar za mlade fotografe sa jakim želudcem. Odlična je škola, nauči vas da brzo reagujete. Lako je napraviti dobru fotografiju kada imate vreme, ali kao fotoreporter često imate samo nekoliko sekundi na raspolaganju.

Da li je moguće zarađivati kao fotograf-frilenser isključivo u Srbiji ili je, ipak, neophodno raditi posredstvom svetskih stok agencija?

Prosečan čovek dva puta u životu mora da bude pametan. Prvi put kada bira profesiju kojom se bavi, a drugi put kad pronalazi osobu sa kojom će provesti život. Ako ne pogreši, ima i kompletan život. Radiš ono šta voliš, pored osobe koju voliš. Naravno, ovo se ne odnosi na velike ljude, oni moraju stalno da budu pametni. Moj moto je da ne ispunjavam džem već život i polazeći od toga, zarađujem mnogo. Srbija je predivno mesto za život i rad.

To spoznajem tek posle putovanja po svetu. Na egzotičnom moru razmišljam o Adi ciganliji,a na Aleksandrarplacu u Berlinu o prelepim devojkama koje šetaju Knez Mihajlovom. Uvek stremim da budem svoj i da nikada ne radim za druge i na kraju, gde ste videli nekoga da se usrećio radeći za drugoga ili obogatio primajući platu. Morate imati cilj prema kome upravljate svaki svoj napor i svaku svoju misao. Kada se ozbiljno posvetite nečemu uspeh je zagarantovan. Slobodan fotograf je za mene najbolji izbor. Daje ti mogućnost da sam budeš režiser svoga posla i ,zapravo,  života. Fotografija je život gde stičeš utisak da nikada ne radiš nego da prosto uživaš u tome. Prodajom fotografije preko interneta se bavim, ali mi to dosta odvlači vremena i smanjuje kreativnost. Tera te da razmišljaš komercijalno i potrošački, a od toga sve vreme želim da pobegnem. Smatram da treba biti poseban sklop fotografa za tako nešto i da je to možda više posao za nekog grafičkog dizajnera. Zarada od stoka mi pokriva režijske troškove poput  goriva, hrane i računa.

Koje sve tehničke procese fotografski početnici moraju znati da bi od fotografskog rada mogli da zarađuju novac ?

Najbolji fotografi, koje ja znam, su advokati, doktori i biznismeni. To su tehnike koje su ti neopnodne da bi se bavio fotografijom. Šalu na stranu, zaista je potrebno dosta stvari od psihologije do menadžerskih i organizacionih sposobnosti. Fotograf mora biti voema sposoban u različitim oblastima, ali kada ste toliko sposobni onda se bavite poslom koji vam može doneti više novca ako vam je to prioritet. Video sam dosta velikih fotografa koji su propali i onih malih koji se uspešno bave ovim poslom. Preduslov svega je da volite fotografiju, a za to je  potrebno  dosta rada, neophodno je imati kvalitet koji te preporučuje i sreću. U ne tako dalekoj budućnosti fotograf kao zanimanje polako nestaje i biće retko kao što je danas profesija opančara. To će se desiti sa dosta zanimanja koja su danas atraktivna. Animacija toliko napreduje da se neće videti razlika izmeću stvarnog i animiranog lika, gluma će nestati. Fotografije će se kreirati u nekom fotošopu povezanom sa mislima. Možda neće biti ni potrebni fotoaparati, zameniće ih naše oko i mozak. Elektro magnetni impulsi koje kao informaciju naše oko šalje mozgu čitaće neki uređaj i projektovati fotografiju na mediumu od onoga što vidimo ili zamislimo.

Tri puta razmislite pre nego što se upustite u tu avanturu i dobro je kada imate neko zanimanje, a fotografija je samo hobi koji kasnije prerasta u profesiju.Uz fotografiju uvek se bavite još nečim. Ja radim kao fotograf u Foto studiju Jelena, kao instruktor rolera u školi rolera Jelena i u Narodnom pozorištu.

Autor fotografija: Stanko Đalić