Fotografija nije profesija, fotografija je život

Sve je počelo 2006. godine, kada sam kupio svoj prvi fotoaparat “ruski feed 3”. Mislim da je to bilo na lokalnoj pijaci na Ceraku. Nisam se mnogo cenkao, dao sam starici onoliko novca koliko je tražla. I dan danas čuvam taj fotoaparat. Sledeći je bio “Zenit XP12” (za koji sam bukvalno dao gajbu piva). Danas posedujem najmoderniju profesionalnu opremu za foto i video snimanja, da bih svakako mogao da odgovorim bilo kom izazovu-ističe čuveni beogradski fotograf Predrag Novaković delove svoje biografije na početku razgovora za Foto In Magazin.

 

 

Za vreme studija bio je predsednik foto-kluba na fakultetu, samim tim i organizator brojnih izložbi fotografija, kako domaćih tako i međunarodnih. Član je Foto-saveza Srbije. Fotografija ga je odvela put Kine, gde je proveo više od mesec dana obilazeći je celu. Tako je iz prve ruke upoznavao njihovu kulturu, ljude, lokalne običaje. Sve je to beležio okom kamere. Za njega je to bilo i ostalo nezaboravno iskustvo. Po završetku fakulteta, fotografija mu postaje  profesija. Najbolje je kada u životu  čovek radi ono što voli, a ne ono što mora. Ističe da mu je fotografija život, a ne samo profesija koje će  obezbediti egzistenciju. Ona u potpunosti ispunjava svaku poru njegovog života, na jedan veoma lep i prijatan način.

 

Koliko je zahtevno baviti se fotografijom kao privatnim poslom?

“Zahtevno je” rekli bi mnogi, ali ako vam je ona život i ako to volite, reč “zahtevno” nema smisao. Ja bih ovo pitanje formulisao drugačije, recimo: Koliko je lepo baviti se fotografijom kao privatnim poslom?

Fotografija, a pogotovo postprodukcija, traži dosta vremena. Za ovaj drugi deo ne mogu da kažem da ga obožavam. Zato se trudim da postavim scenu, da posle u posprodukciji olakšam sebi posao. Ona je sastavni deo svakog fotografisanja i nekada rezultati “posle” zaista mogu biti zapanjujući. Ja ipak gledam da ono što vidim na displeju fotoaparata bude i finalni proizvod.

 

Kako izgleda jedan Vaš radni dan? Da li fotografska delatnost omogućuje ili negde nasvakodnevne radne sate ili rad zavisi od broja projekata na mesečnom nivou?

Moj radni dan se ne može nikako definisati nekom normalnom satnicom. Za početak u krevet odem uvek posle ponoći  i nikada ne ustanem posle sedam ujutru. Znao sam da snimanja sa modelima počnem u 5 ujutru, na sreću ne tako često. Kada radim postprodukciju, tada znam i do 8-12 sati provesti za računarom. Neka snimanja su znala da traju do četiri ujutru. U organizaciji mog radnog vremena, od velike mi je pomoći online kalendar za zakazivanje snimanja, bez čega bi bilo teško uklopiti sve. U radu sa većim i ozbiljnijim kompanijama druge stvari se teško mogu planirati, dok se snimanje sa njima ne završi. Recimo jedna reklamna kampanja za VIP prošlog meseca trajala je oko sedam dana i snimalo se po raznim delovima i gradovima Srbije. Na snimanje se kretalo u tri ujutru, da bi se na vreme stiglo na željenu lokaciju i pripremilo snimanje. Jako bitna stavka na snimanjima, a koji znaju da utiču i na dužinu snimanja i sve ostalo su i foto modeli. Od samih modela sa kojima radiš zavisi koliko će ti trajati snimanje. Sa iskusnim i dobrim modelima snimanje je uživanje i brzo teče.

 

 

Sa neiskusnim modelima snimanje zna da se oduži. Slatke lutke bez neke druge emocije na licu, koje misle da je to dovoljno uglavnom “najbrže” završe snimanje, osim ako je organizator voljan dobro da plati. Dok ima i modela koji na snimanju baš znaju da te prijatno iznenade. Sa modelima koji pokažu veliku dozu ozbiljnosti i odgovornosti imam poseban odnos. Uvek im nalazim poslove ili ih preporučujem za aktuelne poslove. Deo mog posla je pronalaženje “novih” lica, to je nešto sasvim spontano bez nekog posebnog interesa sa moje strane. Često im pomognem sa dobrim fotografijama i usluge im ne naplatim. Preporučim im u koje agencije  da se jave  i na koje kastinge da odu. Većina tih modela kada postanu uspešni, a ja ih pozovem, odazovu se mom pozivu. Ima i onih koji se ne odazovu, to je rizik koji uvek prihvatam, kada radim sa novim licima koje sam ja izdvojio iz mase. Ovo se odnosi na ženske modele. Muški modeli se uvek odazovu pozivu za saranju. Kada se organizuje i planira bilo koje snimanje, a kada vam kažu da će snimanje da traje recimo tri sata, verujte mi ako je sve ok, da će trajati bar sat, do dva duže. Teško je vremenski isplanirati snimanje, uvek treba sebi ostaviti dovoljno praznog prostora za nepredviđene situacije.

 

Sarađivali ste sa brojnim domaćim poznatim ličnostima među kojima su i sestre Krsmanović, modna kreatorka Maja Krsmanović i svetski top model Bojana Krsmanović. Šta je izistkivala fotografska saradnja sa sestrama Krsmanović, koje se bave dvema različitim profesijama iz sveta mode?

Maja i Bojana su kao nebo i zemlja različite, a ne mogu jedna bez druge. Sve što Maja napravi i dizajnira Bojana nosi, na najvećim svetskim prijemima, gde dolaze ljudi iz sveta mode. Sećam se, prošlo je dosta vremena od tada, mislim da je to bilo negde na početku našeg poznanstva. Maja me je pozvala oko sedam uveče: “Bojana putuje ujutru za Milano, trebaju joj fotografije…” Jedna od fotografija koju smo dodali njenom book-u te večeri je izabrana od strane agencije u Milanu. Možda sam i jedan od retkih fotografa, koji je i danas povremeno fotografiše, a da nije njen agencijski posao. Maja je dizajnerka, ali se veoma dobro snalazi i u ulozi manekenke.

 

 

Bojana je top model u svakom smislu te reči. Svaka od njih iz različitih uglova pristupa poslu, ali su rezultati kod obe na kraju impresivni. Fotografije koje se nalaze u prilogu su rezultat, njihovog zejdničkog rada- dizajnerke i top modela.

 

Sa Majom se zaista dugo poznajem i pored toga što poslovno sarađujemo, mi se i privatno družimo. Ona uvek ima unapred pripremljen koncept rada, jer je prilično planski nastrojena. Snimanja njenih kreacija protiču bez mogućnosti da nađe neki problem. Što se njene mlađe sestre tiče, naše i svetski poznate manekenke Bojane, situacija je malo drugačija. Ona je po prirodi skroz suprotnost u odnosu na Maju. Dosta je neozbiljne i neobuzdane prirode, ima dozu detinjatosti, ali kada krene snimanje tu je pun pogodak. Sa obzirom na njen izgled i harizmu, neminovno je to da je krajnji rezultat više nego zadodoljavajući. Šta drugo reći za njih dve, svaka je savršena na svoj način.

 

Kakva je realna slika tržišta profesionalnih fotografa u Srbiji?

Slika je veoma šarena. Od “fotografa” koji su bacili pare na opremu, koju će kasnije rasprodavati, preko veoma talentovanih mladih fotografa, koji snimaju sa jeftinijom opremom, ali su im fotografije odlične. Mislim da tu ne postoji neko tržiste. U nekom užem estradnom krugu ljudi, postoje neki izvikani fotogafi, za koje mislim da i nisu nešto, ali nekim čudom imaju “ime”. Sa druge strane imamo te mlade i telentovane fotografe, koji odlično rade, ali pošto nemaju ime, svoje poslove i ne mogu najbolje da naplate. Ranije kroz istoriju su postojali “esnafi” takvo nešo bi i fotografi u Srbiji trebalo da organizuju. Recimo šta mi se desilo nedavno. Dobio sam ponudu da fotografišem prijem u Tehnološkom parku u jednoj start-up kompaniji. Poziv je glasio ovako: “Dobar dan, mi smo jedna start-up kompanija, da li možete da fotogafišete naš prijem koji organizujmeo večeras. Mi možemo da vam platimo 1000 dinara”. Naravo to sam odbio iz dva razloga, cifra koju su ponudili je ponižavajuća i za fotografa i za onog ko je nudi. Pogotovo što je ova start-up jedna od vodećih u svom poslu, a takođe sam bio pozvan na taj isti prijem kao gost. Ta koja me je zvala da fotografišem taj detalj nije znala.  Ponuda poslova za fotografe u Srbiji je poražavajuća. Klijenti znaju biti krajnje nekorektni u ponudama i budžetima koje planiraju za taj deo marketinga. Postoji i druga strana medalje. Postoje klijenti koji znaju šta hoće i ne pitaju koliko košta. Sa jednim od takvih kiljenata imam dugogodišnju saradnju. Takvih je nažalost malo.

 

Koje su, gledajući iz Vašeg stručnog ugla, razlike između profesionalne i amaterske fotografije?

Čak i najbolja fotografija urađena najskupljim fotoaparatom je amaterska, ako autor koji ju je napavio ne živi od fotografije. To može, takođe, biti umetnička fotografija . Ako neko živi od fotografije, taman one bile i najgore, ali se prodaju i donose novac, onda su profesionalne. Tako se zvanično definišu razlike između te dve vrste fotografije. Žargonski profesionalna i amaterska fotogafija više se definišu po foto-aparatu, kojim su fotografisanje. Da li je aparat bio amaterski sa nijednom drugom funkcijom osim automatike ili je imao i neke druge funkcije, koje su autoru omogućavale potpunu slobodu. Fotografije sa tavih aparata su definitivno amaterske (ili fotografije urađene amaterskim fotoaparatom). Da li je fotografija amaterska ili profesionalna zavisi od više elemnata, da li je dobro kadrirana, oštra, balansirana. Da li ima neku priču, ako ima sve te elemente, može se nazvati profesionalnom. Profesionalne fotografije je uradio čovek kojem je fotografija posao i fotografisane su profesionalnim ili poluprofesionalnim fotoaparatom.

 

 

Umetničke fotografije uradio je neko ko se bavi umetnošću i nije mu cilj novac, već njegov lični pečat i izraz kroz fotografiju. Amaterske fotografije su one, koje je slikao amater, koji nema pojma o fotografiji, taman rađene i najskupljom opremom.

 

Koliko se u tehničkom smislu amaterski fotoaparat razlikuje od profesionalnog fotoaparata budući da se često među početnicima u fotografiji može čuti da nemaju dovoljno novca za kupovinu opreme?

Amaterski fotoaparat nema nikakvih podešavanja osim automatike. Ne možeš da kontrolišeš kakvu ćeš fotografiju dobiti, optika je dosta lošija. Sam tehnički kvalitet je loš. Danas su neki telefoni dosta napredni i dobri za amatersko fotografisanje. Često čujem kako se ljudi hvale da im je fotografija fotografisana telefonom bolja neko profi aparatom. Bolja je sve dok je gledate na telefonu. Kupiti pravu profesionalnu opremu i još novu je skup poduhvat. Najbolja opcija za početnike je da kupuju opremu, koja je po kvalitetu na nivou njihovog znanja. Tehničkoj opremi brzo pada vrednost, pa ljudi često dođu u situaciju da kupe opremu i ne znaju da iskoriste sve njene mogućnosti. Onda u trenutku shvate da su to sve mogli da urade i sa nekom polovnom starijom opremom. Tako da je moj savet svim početnicima, kupite nešto što je polovno, ili  profi opremu malo starije generacije. Nemojte uzimati nešto novo, krajnji efekat bude isti kada je finalna fotografija u pitanju. Sa polovnom opremom mogu da zarade za bolju, ako se potrude. Ako odustanu, bar su manje para potrošili na opremu. Ako im za neki ozbiljniji posao zatreba bolja oprema, uvek se mogu iznajmiti za snimanje.

 

Koje tehničke postupke rukovanja fotoaparatom svi fotografski početnici treba da znaju sa ciljem da izbegnu laičko bavljenje fotografijom?

Pre svega da se zaiteresuju kako da iz postojeće opreme izvuku maksimum. Besplatno mogu da malo pogledaju po internetu, mogu naći dosta saveta za dobru fotografiju. Da odvoje neki novac i da uzmu privatne časove fotografije. Generalni savet je da probate lepo da kadrirate, gledajte da poštujete pravilo zlatnog preseka. Gledajte i analizirajte slikarska umetnička dela, prelistajte ako ste u prilici istoriju umetnosti. Kopajte po internetu za dobrim primerima. Imate mnogo mogućnosti, a greške koje napravite možete da izbrišete i probate ponovo. Nema čekanja filmova da se razviju, da bi znali kako izgledaju rezultati vašeg rada. Na kraju hteo bih da dodam da veliku zahvalnost dugujem mojoj lepšoj polovini Aleksandri, koja mi je velika podrška i partner u radu.

Izvor fotografija: Predrag Novaković